Master studije iz oblasti odnosa sa javnošću na Fakultetu organizacionih nauka Univerziteta u Beogradu završila sam 2013. godine odbranom master rada na temu uticaja interneta na praksu odnosa sa javnošću u zdravstvenim institucijama pod mentorstvom prof. dr Milice Kostić-Stanković.
Da mi se 2012. godine nije ukazala prilika da se zaposlim u Odeljenju za odnose s javnošću u Vojnomedicinskoj akademiji verujem da bih ostala i dalje u svetu dizajna enterijera, arhitekture i uređenja doma, na finoj granici novinarstva i odnosa sa javnošću.
Međutim, zdravstvo i vojska, da li zbog genetike i porodične istorije, još uvek mi u dovoljnoj meri predstavljaju izazov i ne mislim da sam pogrešila u izboru zanimanja. Uz, rekla bih, dosta truda, radoznalosti i ponekad tvrdoglave upornosti, napredovala sam do rukovodeće pozicije i za sada uspevam da u dovoljnoj meri pronađem svakodnevni motiv da savladam „prepreke“ koje svakako prati rad sa ljudima.
Za vojnozdravstveni sistem kažu da je drugačiji od ostatka vojnih organizacija, a pripadnost donosi sa sobom poseban osećaj ponosa koji evo godinama ne jenjava. Objašnjavam to činjenicom da je pre svega potrebno voleti ono čime se bavimo, ali i da sam sasvim sigurno imala posebnu sreću da se okušam i budem uspešna u nečemu veoma ozbiljnom kao što su odnosi s javnošću u oblasti zdravstva.
Rad u državnoj ustanovi prati popriličan broj stereotipa i ima svoje mane, ali jednako koliko i svaki drugi radni angažman. Aktivnosti odnosa sa javnošću u zdravstvu ne razlikuju se posebno od ostalih jer ciljevi su isti, ali deo koji se tiče kriznih situacija posebno je osetljiv segment zbog kojeg je svakodnevna komunikacija sa medijima od izuzetne važnosti.
Mladim ljudima koji svoju karijeru žele da grade u našoj profesiji, poručila bih da treba da veruju u ono čime žele da se bave, da imaju strpljenja (koje dolazi i sa iskustvom), ali i da su prave osobe za ovaj posao ako ih krase znatiželja i istrajnost, a veoma često i neobjašnjivo zadovoljstvo da se radno vreme ne završava, pa, nikad.