Ja sam Bojan Svilanović, od nekih od vas sada već duplo stariji kolega. Već 15 godina radim u Telekomu Srbija, a od toga poslednjih 10 se bavim odnosima s javnošću. Trenutno sam šef Službe za internu i eksternu komunikaciju. Nekada davno, kada je većina današnjih studenata FON-a bila u vrtiću, ja sam završio osnovne studije na FON-u, kada ste polazili u osnovnu školu završio sam master studije na istom fakultetu, a za završetak specijalističkih sam sačekao da krenete u srednju školu. Profesorka Milica Kostić Stanković je bila moj mentor na svakoj od ovih mojih akademskih stanica. U slučaju specijalističkih studija tema završnog rada je bila “Društveno odgovorno poslovanje kao osnova upravljanja reputacijom telekomunikacionih kompanija”. Iskreno, morao sam da pretražim neke prašnjave foldere da bih bio siguran.

Da se ne bavim odnosima s javnošću, nadam se da bih bio košarkaški novinar , sudija ili statističar. Bilo šta što je vezano za košarku, a da nisi košarkaš. Verujem da je za uspeh u poslu potreban rad, a talenat je dobra polazna osnova i sjajan saveznik. Sa druge strane, za sreću je dovoljno isto što je i potrebno – dvoje.
Svaki trud se isplati je, mislim, jedan korektan životni moto. Heroj mog odrastanja je bivši košarkaš Aleksandar Đorđević zbog njegove uloge u događajima u proleće 1992. u Istanbulu, te leta 1995. u Atini.
Ono što mene motiviše da budem bolji je saznanje da se moja deca ugledaju na mene.
Omiljena knjiga bi mi bila ona u kojoj bi bilo napisano sve o jugoslovenskoj i srpskoj košarci.
Ovako ih čitam jednu po jednu. FON je bio moj izbor jer sam želeo da radim nešto što ima veze sa medijima i uvek se rado setim dana kada sam upisao fakultet. Omiljeni predmet mi je bio Osnovi marketinga jer je predstavljao trenutak, ispostaviće se, ne samo studentskog, već i karijernog usmerenja. Ono što čuvam sa studija, pored uspomena i diploma je kumstvo.
Stanje pred ispit može da opiše samo jedna reč – nervoza.