Мастер студије из области односа са јавношћу на Факултету организационих наука Универзитета у Београду завршила сам 2013. године одбраном мастер рада на тему утицаја интернета на праксу односа са јавношћу у здравственим институцијама под менторством проф. др Милице Костић-Станковић.
Да ми се 2012. године није указала прилика да се запослим у Одељењу за односе с јавношћу у Војномедицинској академији верујем да бих остала и даље у свету дизајна ентеријера, архитектуре и уређења дома, на финој граници новинарства и односа са јавношћу.
Међутим, здравство и војска, да ли због генетике и породичне историје, још увек ми у довољној мери представљају изазов и не мислим да сам погрешила у избору занимања. Уз, рекла бих, доста труда, радозналости и понекад тврдоглаве упорности, напредовала сам до руководеће позиције и за сада успевам да у довољној мери пронађем свакодневни мотив да савладам „препреке“ које свакако прати рад са људима.
За војноздравствени систем кажу да је другачији од остатка војних организација, а припадност доноси са собом посебан осећај поноса који ево годинама не јењава. Објашњавам то чињеницом да је пре свега потребно волети оно чиме се бавимо, али и да сам сасвим сигурно имала посебну срећу да се окушам и будем успешна у нечему веома озбиљном као што су односи с јавношћу у области здравства.
Рад у државној установи прати поприличан број стереотипа и има своје мане, али једнако колико и сваки други радни ангажман. Активности односа са јавношћу у здравству не разликују се посебно од осталих јер циљеви су исти, али део који се тиче кризних ситуација посебно је осетљив сегмент због којег је свакодневна комуникација са медијима од изузетне важности.
Младим људима који своју каријеру желе да граде у нашој професији, поручила бих да треба да верују у оно чиме желе да се баве, да имају стрпљења (које долази и са искуством), али и да су праве особе за овај посао ако их красе знатижеља и истрајност, а веома често и необјашњиво задовољство да се радно време не завршава, па, никад.