Ја сам Бојан Свилановић, од неких од вас сада већ дупло старији колега. Већ 15 година радим у Телекому Србија, а од тога последњих 10 се бавим односима с јавношћу. Тренутно сам шеф Службе за интерну и екстерну комуникацију. Некада давно, када је већина данашњих студената ФОН-а била у вртићу, ја сам завршио основне студије на ФОН-у, када сте полазили у основну школу завршио сам мастер студије на истом факултету, а за завршетак специјалистичких сам сачекао да кренете у средњу школу. Професорка Милица Костић Станковић је била мој ментор на свакој од ових мојих академских станица. У случају специјалистичких студија тема завршног рада је била “Друштвено одговорно пословање као основа управљања репутацијом телекомуникационих компанија”. Искрено, морао сам да претражим неке прашњаве фолдере да бих био сигуран.

Да се не бавим односима с јавношћу, надам се да бих био кошаркашки новинар , судија или статистичар. Било шта што је везано за кошaрку, а да ниси кошаркаш. Верујем да је за успех у послу потребан рад, а таленат је добра полазна основа и сјајан савезник. Са друге стране, за срећу је довољно исто што је и потребно – двоје.
Сваки труд се исплати је, мислим, један коректан животни мото. Херој мог одрастања је бивши кошаркаш Александар Ђорђевић због његове улоге у догађајима у пролеће 1992. у Истанбулу, те лета 1995. у Атини.
Оно што мене мотивише да будем бољи је сазнање да се моја деца угледају на мене.
Омиљена књига би ми била она у којој би било написано све о југословенској и српској кошарци.
Овако их читам једну по једну. ФОН је био мој избор јер сам желео да радим нешто што има везе са медијима и увек се радо сетим дана када сам уписао факултет. Омиљени предмет ми је био Основи маркетинга јер је представљао тренутак, испоставиће се, не само студентског, већ и каријерног усмерења. Оно што чувам са студија, поред успомена и диплома је кумство.
Стање пред испит може да опише само једна реч – нервоза.